Dragan Kesić: Kako sam počeo da trčim?

0
2039
views

Trčanje je potpuno besmisleno, trebalo bi mu dodati loptu, postići koš, zabiti gol, zamahnuti reketom, ma bilo šta, samo da ga učiniš svrshishodnim i zanimljivim!

Ovu rečenicu sam, između dva piva, ponovio mnogo puta u razgovoru s prijateljima poslije rekreacije. Danas trčim. Trčim rado, trčim kad god mogu, što duže to bolje!

Pedeset mi je godina, a počeo sam trčati prije nekih godinu i pol, dvije. Naravno, sticajem okolnosti. Što bi rekli — pritisle godine, a i povrede. Ključni problem — nikada nisam obraćao pažnju na zagrijavanje. Pošteni, zaposleni, familijarni čovjek nema vremena za to. Dođeš brate na vrijeme, da te ljudi ne čekaju i udri po lopti iz sve snage. Ortopedi i fizioterapeuti naprosto “obožavaju” ljude poput nas.

Dragan Kesić trčim
Foto: Lična arhiva

Nisam tako lako odustao od svoje početne teorije (ali vidim da nema druge), počnem i ja da trčim, da se zagrijem, kad su već navalili. I tako, krug po krug, prvo kilometar, pa dva, pa pet…. i tu sam ja, okej sam, ali i dalje pružam otpor, mada priznajem samom sebi da se jednostavno dobro osjećam. U međuvremenu je i moj dobar prijatelj postao već iskusni dugoprugaš, sve s raznim medaljama.

Kontam, a što ne bih i ja donio kući medalju, pa neka i oni moji vide da mogu još koju trku istrčati!?

Malo sujeta, malo podrška žene u stilu “stvarno bi mogli u Ljubljanu, ti trčiš, a ja malo u shopping”, a najviše podrška gore spomenutog prijatelja koji mi je samo rekao da je uplatio kotizaciju za obojicu i da ništa ne razmišljam, već idemo. Prvo, pa Ljubljana! Kakav trkački debut!

Ruku na srce, nisam ja neki trkač, prilično sam spor. Oko 2.05 na 21k je najbolje što sam do sada uspio. Da mi je nekako istrčati polumaraton za 2 sata, to bi bilo to! Ali, zato sam vrlo pristojna živa zbirka trkačkih povreda. Trkačko koljeno, trkačke potkoljenice, plantarni fascitis, skraćena zadnja loža, bolna Ahilova tetiva i stalno trčim u anaerobnoj zoni. Mazohizam i renesansa! Adrenalin i endorfin!

U međuvremenu sam i ja skupio par medalja, ne samo ozljede. Upoznao sam dobre ljude, trkače. Divan svijet. Nema svađe oko faula, duple lopte, auta, samo podrška, ljudska, iskrena, sapatnička. Što si sporiji, više te bodre. Pozitivna energija trkačkog čopora!

Možda trčanje zaista i nema smisla, ali je jako dobar osjećaj završiti trku, pobijediti samog sebe, svoje zablude, ograničenja!

A, tek prateći momenti! Kakva neiscrpna riznica svakojakih zanimacija: šta obuti, kako se obući, koji sat za trčanje, koliki puls održavati, šta jesti, na koju trku ići, koja muzika, koje slušalice …, ama ludilo čovječe! Pa onda, trčim sam, trčim u društvu, trčim kad hoću, trčim koliko mogu, trčim i kad mi se ne da, jer ako ne trčim, grize me savjest. Trčim, jer se tako bolje osjećam.
Nema smisla, samo uživanje u trčanju. “I just felt like running”, kako reče Forrest Gump.

ljubljanski maraton
Foto: Lična arhiva

Autor teksta: Matt Marenic  (oficijelni bloger 4. Banjalučkog m:tel polumaratona)

https://mattmarenic.com/dragan-kesi%C4%87-kako-sam-po%C4%8Deo-da-tr%C4%8Dim-4db09adbba99

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here